петак, 27 јануара, 2023
НасловнаСРБСКА ИСТОРИЈАСрбским стазама Албаније: “Скадар је био стратешки град, а био је наш,...

Србским стазама Албаније: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, србски, више од шест векова”

Србским стазама Албаније. Биљана Живковић, публициста и писац; аутор је репортажа, чланака, записа, путописа, интервјуа са личностима из свијета дипломатије, војне доктрине, геополитике, политике, историје, философије.
Бољана Живковић

Њена прва књига Некрштена времена објављена је 2004. године. Од њених књига (15) издвајају се историјско-документаристичка дјела Јасеновац и сребренички мит и Исповести из сарајевских казаматаПриморско православље. Припрема књигу есеја и путописа Срби у Албанији. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Београду.

Скадарска тврђава, поглед на престону Саборну цркву Светог Стефана

-Скадар је био србска престоница од 490. до 1171. године. То наш народ не зна. О томе нам није казивано, нисмо у школама учили. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турска зла времена претварана у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном Средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у 14. веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра.О преживјелим и намученим Србима Албаније, понајприје онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче да сричу језик отаца, разговарао сам са Биљаном Живковић

То је био стратешки град, а био је наш, србски. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом, она иде за вама, ви испред ње. Па се онда сретнете. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју. Боравећи у Скадру, Србин о себи много тога научи.

Манастир Пресвете Богородице, метох манастира Арденица.
Како је могуће да једна држава заборави свој народ и препусти га голом преживљавању у туђини, без школа, књига и вере?

-Ми смо данас окупирана држава, али имамо слободарски дух. Ево Ви и ја седимо и слободно разговарамао. А то Вам говорим због Срба у Скадру који су без ичије помоћи, изузев Божије, васкрсли из пепела и мрака!  Ондашњу Југославију, а ни србски народ у њој, није интересовало шта се дешава са Србима у Албанији. Срби су тада у тој држави пролазили кроз стравичну голготу. Ови људи у Скадру, а и у другим деловима Албаније, само Божијом промишљу остали су своји. Међутим, изгубили су право на свој језик, писмо… Деценијама нису смели да зборе србски. Али, имали су дубоку свест о припадности и грчевито су се држали знања о свом србском корену.

Упознала сам тамо Србе православце који су издржали крсни ход да би остали православни. Упознала сам људе римо-католичке вере, али свесне свог србског корена, и оне који су мухамеданци, а знају да су од Срба. Шта мислите колика је то свест и жеља да припадају истом, нашем стаблу!? Дошли су тихо и скромно да посведоче своје србско порекло.

А овде у Србији, они који су формално србског имена и презимена, рођени као православни, самовољно се одричу свога имена. Одлазе на Запад, заборављају отаџбину, стиде се свога порекла, најгласније певају туђе песме… Ругају се својим прецима, понижавају их јавно, воле да кажу  „примитивни српски народ”, снимају филмове којима исмевају српске светитеље од којих су потекли и народ и држава, а који су улагали и у њих. Мењају веру, презимена…

Шта сте видјели од српског културног и духовног наслијеђа у Албанији; шта је до данас преостало од старих времена?
Манастир Светог Јована Владимира код Елбасана у Албанији

-Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови србских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста.

Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римо-католици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући србским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римо-католицима.

Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него србски.

Срби и други православни вјерници у литији носе кивот са моштима Светог Јована Владимира 1929. године у Елбасану

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то србско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Србска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена.

Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији последњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско.  Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрбских имена.

Све што сте описали елементи су класичног геноцида.

-Над србским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на србски народ и његову баштину.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше србске светиње, укинуо је србске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на србски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија  Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година.

Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савременој историји били јединствени (никада после тога србски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом србском краљу са простора Албаније?

-Пре две године сам била у Елбасану на дан Светог Јована Владимира, а поводом 1000 година од његовог упокојења. До сада сам обишла Скадар, Тирану, Фир, Драч, као и околна села Скадра. Свети Јован Владимир је владао од 980.-1016. године.  Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време.

У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и србског дукљанског краља Јована Владимира. У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња).

После пропасти Самуилове војске 1012. године, нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви.

У Првом балканском рату заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом ослобођен је и највећи дио Албаније. Србске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Србске војске из слободног Драча и србског Приморја. Да ли сте посјетили Драч?

-Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква.

Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! Над србским, на србском вековном наслеђу. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

Србија је потпуно заборавила и српска Војничка гробља по Албанији. На стогодишњицу пробоја Солунског фронта, гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени.

-Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 србских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 црногорских и србијанских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. Послије једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда,  кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

ИЗВОР: Седмица

RELATED ARTICLES

Most Popular

Recent Comments