Неки кругови и данас поричу припадност ћирилице у хрватству. Сведоци смо да се последњих година одржавали масовни протести у Хрватској поводом забране ћирилице у свим институцијама.
Подсећања ради, у Хрватској су од 1990. до 2010. године, када је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом “отписа књига”, од забитих школских библиотека до водећих националних институција у Загребу, спалили око три милиона књига на србском језику.
Неки кругови и данас поричу припадност ћирилице у хрватству.
Сетимо се само недавног уништавања ћириличних табли у Вуковару када је изменом статута града о забрани употребе ћирилице на јавним местима, уз лицемерно образложење да је тиме постигнут максимум права србске мањине у Хрватској, и да ће убудуће Срби морати писмено да траже дозволу да службене дописе пишу на свом писму.
Међутим, Хрвати желе да забораве своју ћирилицу. Ћириличним писмом се писало од 11. до 18. века у Дубровнику, Пољичкој Републици, Славонији, а њиме су се служили и босански фрањевци и хрватски протестантски писци на шта је указао и академик Стјепан Дамјановић.
Не тако давне 2012. године Међународни научни скуп “Хрватска ћирилична баштина” је обележила у Хрватској академији наука и уметности у Загребу 500. годишњицу штампања прве хрватске књиге на ћирилици, “Дубровачки ћирилски молитвеник
Дамјановић је тада рекао да се ћирилица употребљавала хрватским срединама “јер све што је у Славонији за време турске власти писано хрватским језиком писано је – ћирилицом”.
“Важну деоницу те писмености остварили су босански фрањевци својим писаним и штампаним делима”.
У Загребу се почетком 20. века писало ћирилицом. Многи натписи у самом граду су били исписани ћирилицом, мада је Загреб био саставни део Аустроугарске монархије.
Након реформе Вука Караџића када је народни језик стандардизован и уведен као књижевни, србски језик и ћирилично писмо су постали уједно и језик и писмо Хрвата. Од чињеница се ипак, не може побећи.
Ако се само сликом вратимо 90 година уназад видећемо и фотографије србске и хрватске мисице које су забележили фоторепортери током 1920-их и 1930-их година у Београду, Истанбулу, Сарајеву и Анкари, а у склопу изложбе нашла се захваљујући организаторки, проф. др Наташи Мишковић, која је скупљала материјале из југословенских и турских дневних листова.
Натпис на ленти хрватске мисице је био на ћирилици.
Хрватска ћирилица се још назива и арватица, босанчица, хрватица .
Зграда на аеродром у Загребу је давне 1932.године био исписан на ћирлици.
Кроз историју су се и Срби и Хрвати служили и ћирилицом и латиницом.
Последњих деценија дошло је до некакве прерасподеле тако да је латиница остала као скоро једино писмо у садашњој држави Хрватској. То не значи да у Србији сада морамо ми на то да се угледамо, пошто је Хрватска усвојила само латиницу, а рецимо занемарује или протерује ћирилицу.
Да сада ми треба да усвојимо само ћирилицу и да кажемо да је само ћирилица србско писмо, а латиница хрватско, да не набрајам неке друге квалификативе који се чују као што су туђинско, коминтерновско или ватиканско писмо.
Већ цео један век велики број Срба, и у Србији и ван ње, прихватио је оба ова писма као своја.
Сматрам да је потпуно депласирано делити, у оквиру некаквог националистичког модела мишљења, да је само ово наше а оно друго њихово- рекао је за медије недавно лингвиста Ранко Бугарски.
Ћирилицом се данас служи најмање 260 милиона људи. Од тога око 220 милиона живи у Европи, остали у централноазијским земљама.
Ћирилицу првенствено користе словенски народи – Руси, Срби, Бугари, Украјинци, Белоруси и Македонци.
Али, и на десетине народа који говоре језицима из индо-иранске, алтајске и угро-финске групе, махом у областима азијског дела бившег СССР – Казаци, Узбеци, Киргизи, Таџики, Осети.
ПИСАО: (Ј.Чабовић)