Пише: Бранко Радун
Питање да ли је Босна србска се почело постављати тек са аустроугарском окупацијом Босне. Од тада се настоји минимизирати или негирати чињеница да је Босна и у раном и у касном средњем веку била србска.
Аустроугарско „протеривање Срба“ су наследили њихови германски, хрватски, бошњачки историчари а на жалост и многи Срби су им се приклонили по инерцији.
Да се вратимо у прошлост и да видимо шта кажу озбиљни и „несрбски извори“. Средњовековна историографија недвосмислено говори да су подручја данашње Босне и Херцеговине била србске земље.
Константин Порфирогенит у свом спису из средине 10. века Де администрандо империо (О управљању царством) када говори о Србији у периоду од досељавања Срба на Балкан у 7. веку.
Па до свог времена каже да се она простирала на западу код жупа Цетине (подручје данашњег Сиња са околином, Цетинском крајином) и Ливна приближавала Хрватској.
У то време не може се говорити о границама као данас, већ су између народа и држава постојале одређени ненасељени предели или предели насељени староседелачким романским „влашким“ становништвом, које се касније углавном асимиловало у словенске народе.,
А на истоку до утврђења Достиника (локалитет Градина код Врсеница близу Сјенице на Пештери, око 80 км удаљено од данашње границе између Србије и БиХ) где се приближаала Бугарској.
Тврђава Рас је тада била тврђава на граници са Бугарском.
Територија Србије како је описао Порфирогенит увелико поклапа с територијом данашње БиХ односно територијом Босанског пашалука.
Пошто је обухватала и део Санџака, као и са подручјем распрострањености стећака, који представљајуј, када је реч о стећцима личности чија се верска припадност може идентификовати, надгробне споменике припадника православне цркве.
На подручју Србије Порфирогенит помиње и област Босне и у њој град Котор и град Соли (данашњу Тузлу), који није био у области Босне.
Историјска наука до дан данас тај град Котор смешта у регион Сарајева иако од средњег века до данас у Доњим Крајима односно Босанској Крајини постоји град Котор, данашњи Котор Варош.
Сем Србије Порфирогенит као србске земље – склавиније наводи и Захумље, Паганију (историографија је чешће назива Неретљанском кнежевином), те Требиње и Конавле. Оне су заузимале територију од реке Цетине до Боке Которске.
На територији данашње БиХ Хрвати или оно што се зову Хрватима у то време су према Порфирогениту држали само жупе Ливно и Пливу (данашње Јајце).
Франачки историчар Ајнхар је у својим делима, Живот Карла Великог и Анали франачког краљевства, најстаријим наративним изворима у којима се помињу Срби, пошто је Ајнхард описивао догађаје који су се десили за време његовог живота, а умро је 840. године, приликом описивања устанка Лјудевита Посавског, кнеза Доње Паноније чије се седиште налазило у Сиску кажу да се Лјудевит 822. године приликом бекства пред франачким трупама склонио код Срба за које кажу да држе велики део Далмације.
На основу овог приказа настале су бројне теорије о томе где су се ти Срби налазили, и да ли се ту мислило на место Срб у данашњој Лици, али узимајући у обзир да се ради о самом почетку 9. века то је вероватно подручје северозападне Босне, а вероватну се на ободу територија који су Срби држали током 9. века налазио и данашњи Срб.
Летопис попа Дукљанина, прилично оспораван иако користан извор, настао између 12. и 14. века, који је помешао Готе са Словенима и мноштво других ствари, а којег црпе сви хрватски романтичарски историчари због његове приче о Црвеној Хрватској, помиње поделу
Краљевства Словена на Приморје које се састоји од Беле и Црвене Хрватске и Србију или Загорје у унутрашњости земље. Србија се дели на Босну и Рашку, а границу између њих чини река Дрина.
Византијски историчар из друге половине 12. века Јован Кинам, који је у пратњи цара Манојла Ι Комнина обишао и наше крајеве учествујући у борбама против Мађара, у својој Краткој историји каже да Дрина одваја Босну од остале Србије.
Босански бан Матеј Нинослав у повељама издатим Дубровнику 1240. и 1249. године своје поданике назива Србима. Синовац Хрвоја Вукчића Хрватинића Ђурађ Војисалић у повељи изданој 12. августа 1434. србској племићкој породици Радивојевића која је држала поседе у западном Хуму и територији бивше неретванске кнежевине потврдио права на сву „српску земљу“.
Израз србска земља се често користио и за време турске окупације над Босном и Херцеговином означавајући земљишне поседе који су били баштина средњовековне босанске властеле.
Хумски кнез Стефан Вукчић Косача је 1448. године у манастиру Милешева узео наслов херцег од Светог Саве и тако је настао данашњи назив Херцеговина.
За време Турака свесност о припадности српском народу изражавали су и католици у Босни и Херцеговини, о чему сведоче бројне народне песме чији се записи чувају по фрањевачким самостанима у Средњој Босни, као и муслимани који су јасно уочавали разлику између српских и родова доспелих из Анадолије.
Подела народа у Босни и Херцеговини на православне Србе, католичке Хрвате и муслимане уведена је за време аустроугарске окупације иако се то често а нетачно настоји приписати Србској Православној Цркви.
Главни извођач радова на том програму био је Бењамин Калај, човек чија је мајка била Србкиња, а који је у својој Историји србског народа, издатој 1878. у Пешти написао: „Области што их заузеше Срби, бејаху одвојене од хрватскога земљишта на северу и западу рекама Савом и Врбасом.
Од извора Врбаса, правцем на Имотско језеро, до ушћа Цетине, дуж Јадранског мора, допираше србска државина. Од овуд па до Бара бејаше граница Јадранско море.“
Међутим, као окупациони аустроугарски управитељ Босне и Херцеговине Калај је при крају свог мандата забранио све књиге и написе који говоре о томе како је БиХ србска земља па је тако забранио и ову своју књигу што је заиста јединствен случај у историји.
Међутим, уз све притиске власти и даље је било Срба муслимана и ромокатолика. Нјихови најсветлији представници међу многобројнима су Меша Селимовић и Иво Андрић.
Све ово говори да је на сцени скоро два века систематског затирања и мистификовања природе босанске државе и њеног становништва које готово сви извори означавају као србско.
На жалост и данас су Срби мало свесни да је Босна била србска држава а народ који је насељавао био је србски народ.
Томе је допринело мутно квалификовање босанске државе као „југословенске“ или „словенске“ са претераним наглашавањем броја припадника „богумилске цркве“.
У том и таквом замешетељству на крају испада да је Босна била свачија и ничија а најмање србска.
Династија Котроманића је била србска колико и Немањићи иако су ови други важнији у идентитетском погледу као светородна национална династија.
Тако и Република Србска и поред тога што изражава поштовање према Немањићима кроз празнике, државна обележја и споменике не сме да заборави ни на србску династију Котромањића која је скоро сасвим препуштена бошњачком идентитетском хибриду исламизма и средњевековне србске и хришћанске традиције.
Како у Бања Луци има места за споменик Великом Жупану Стефану Немању (кога на жалост нема ни у родној Подгорици ни у Рашкој ни у Београду) мора бити и за србског краља Твртка Котромањића.
Он никако не сме бити препуштен оним муслиманским круговима који се позивају на Мехмеда Другог који је у џихад походу уништио и србску Босну и остатак хришћанског Балкана.
Изетбеговић и њему слични не могу да се позивају на џихад ратнике султана Мехмеда и на оне који су они уништили – средњевековну србску босну и србску династију Котромањића (чији су симбол љиљани).
Исто тако је ван памети да Срби тако олако препуштају, нарочито они у Босни и Херцеговини, велики део своје националне историје и да тако испадну као некакви дођоши.
ИЗВОР: Бранко Рудан(Видовдан портал)