ДЕТАЉНИ резултати недавног пописа у Хрватској чекају се с великом бојазни да су Срби у Вуковару током последње деценије бројчано “пали” испод 33 одсто, што би их оставило без права на матерњи језик и писмо које су у град на Вуки донели, ако не и раније, а оно свакако 1690. године са патријархом Чарнојевићем.
У исто време, док се чека “пресуда” о судбини српског језика и писма у овој држави, чланици Европске уније, осамдесетак километара низводно Дунавом, у Архиву Војводине у Новом Саду, завршена је рестаурација “Зборника исправа православне општине вуковарске из 18. века”.
Зборник је власништво Саборне цркве Светог Николе у Вуковару, подигнуте тридесетих година 18. века на месту претходне цркве настале у години Велике србске сеобе.
Страдавао је Саборни храм у ратовима, а понајвише у оном деведесетих година, па се заједно са многим другим драгоценим списима и Зборнику траг био заметнуо.
Пре четири године Зборник је на тавану вуковарског Српског дома, уништеног у рату пре три деценије, пронашао протојереј ставрофор Саша Кузмановић.
У Зборнику, међу корице тамне бордо боје оивиченим златном бордуром, увезано је 48 страница.
На првој пише да је Главна скупштина Православне црквено-школске општине Вуковар поверила краљевском јавном бележнику Ристи Михајловићу да издвоји значајније документе, а он је доцније наложио да се они повежу у књигу ради лакшег чувања.
Ту је и посланица митрополита Викентија Јовановића из 1732. године, што је уједно и најстарији спис Зборника, а затим и факти о општинским прописима, тужбе, посланице, споменице… Најмлађи документ је из 1894. године.
Дуго се размишљало где потражити лек за оштећене корице и странице јер у целом региону мањкају конзерватори.
Решење се наметнуло јесенас када је директор новосадског Архива др Небојша Кузмановић празној библиотеци Србског дома, чија комплетна обнова још није окончана, однео на дар хиљаду књига – половину из личне, а половину из библиотеке институције којом руководи.
– У другим архивима у Србији и у окружењу, десетина људи су стручњаци, али огроман број докумената треба заштитити.
Архив Војводине развио је своју конзерваторску службу, а наша обавеза је да на том плану помогнемо и нашим сународницима у региону – образлаже др Кузмановић овај рестаураторски подухват.
Око два месеца трајали су напори конзерваторки Маје Јокмановић и Вишње Николић да у живот врате оштећене странице.
Највећи проблем представљала је растворљивост тинте па многи документи нису могли да буду подвргнути “мокрим поступцима” због могућег разливања текста. Велика посвећеност уродила је плодом.
– Књига је сада поново увезана и захтева одређен начин чувања. Ако буде чувана у адекватним микроклиматским условима имаће дуг век.
Из тог разлога упакована је у кутију бескиселинског картона који је намењен за трајно чување.
Најупутније би било да се Зборник на коришћење да у дигиталној форми јер свако листање може да направи нови проблем – препоручују Јокмановићева и Николићева.
ЛАЖИ И НА БРАЧУ
ФОБИЈА у Хрватској о српском језику и писму отишла је далеко чак до 1250, из које потиче ћирилична “Поваљска листина”.
Институт за хрватски језик и језикословље, међутим, наводи да је реч о најстаријем сачуваном документу, писаном “хрватском ћирилицом”?!
Тврди се да је настао “на темељу старијих докумената, а говори о побуни бенедиктског самостана Светог Ивана на Брачу”.
КРИЈУ ЋИРИЛИЧНОГ МАЖУРАНИЋА
У АРХИВУ САНУ у Сремским Карловцима којим руководи др Жарко Димић, чува се оригинално ћирилично писмо Ивана Мажуранића, најзначајнијег ствараоца Хрватског народног препорода, песника, језикословца, бана и политичара.
Реч је о његовој преписци из 1862. године са србским патријархом Самуилом Маширевићем.
Преписка се односила на плате учитеља у сремскокарловачкој богословији. По Димићевим речима, копија Мажуранићевог писма на ћирилици сигурно се налази и у хрватским архивама, обнародовање тог писма није у интересу новог хрватског језика.
ИЗВОР : Новости