У овом тексту ћемо навести један број примера из других земаља како бисмо показали да оно што раде домаћи псеудонаучници није нешто што је везано само за нас или за ово поднебље.
Осим примера који спадају у област псеудонауке ( псеудоисторије) навешћемо и неколико примера фалсификата који имају исти циљ – да се помере границе писане историје сопственог народа дубље у прошлост и да се докаже аутохтоност на датој територији.
Видећемо да такви примери постоје не само код Хрвата, Словака, Чеха, Македонаца или Албанаца, већ и код Енглеза, Јапанаца итд.
На трибини под називом „Готи у Босни: да ли су и колико Готи преци Бошњака, те сличности босанчице са готским и илирским писмом“
, Бисера Суљић Бошкаило покушава да „ Бошњаке“ представи као аутохтоне на простору Босне и Херцеговине, за разлику од Словена који су дошљаци. Осим тога, она указује и на готско порекло „ Бошњака“.
У извештају са трибине се, између осталог, каже и следеће:
„Такођер и стећци имају сличности с готским споменицима културе који су остали иза њих, као и њихова Библија, коју је превео готски бискуп Вулфила у IV вијеку и за коју је морао створити нову азбуку, а која је истовјетна са босанчицом која је исто тако истовјетна са илирским (мезафиским) писмом из VII вијека прије наше ере, што води тезама да је босанчица најстарије писмо на Балкану.“
Своју теорију о наводном пореклу „Бошњака“ од Гота, Бисера Суљић Бошкаило гради на тврдњама изнетим у писму које су
„Бошњаци“ у јесен 1942. године упутили Адолфу Хитлеру а у коме се, између осталог, каже следеће: „У 6. веку дошли су Славени у нашу земљу под именом Срба и Хрвата. Наши преци, као Готи, узели су их за раднике на својим поседима…“
Код нас је, од псеудонаучника из Босне и Херцеговине, најпознатији, свакако, Семир Османагић који је „открио“ пирамиде у Босни и Херцеговини, недалеко од места Високо.
Османагић и његово „откриће“ домаћој широј јавности су познати добрим делом захваљујући посети Новака Ђоковића непостојећим пирамидама.
Као што смо већ писали, Новак Ђоковић је, нажалост, један од следбеника теорије завере о забрањеној српској историји и поштовалац псеудоисторичара Јована И. Деретића.
Велики број гласила је објавио вести о његовој посети Семиру Османагићу, али ни на једној фотографији не могу се видети пирамиде из простог разлога што – не постоје.
Као што је наука дала свој суд о „открићу“ Роберта Салинаса Прајса и другим сличним „открићима“, тако имамо званичан став науке и по питању наводних пирамида код Високог.
Наиме, професори Рударско геолошког факултета Тузла и чланови Тима за геолошка истраживања Височице код Високог, презентовали су резултате истраживања по којима су наводне пирамиде заправо природне геолошке творевине.
Вођа тима проф. др. Сејфудин Врабац „казао је како је установљено да је Височица природна геолошка творевина, која се састоји од класичних седимената слојевите грађе различите дебљине те да је њезин облик последица је ендодинамичких и егзодинамичких процеса у постмиоценском раздобљу.
Према ријечима проф. Врабца, на подручју Сарајевско-Зеничког рударског базена таквих морфолошких облика има на десетине.“
У емисији „ Ванземаљци су на врху пирамиде моћи и контролишу цео свет!“ од Самира Османагића можемо да чујемо и да човек настао генетским инжењерингом на најразвијенијој животињској врсти на Земљи и мешањем генетике са одређеним космичким врстама.
На питање водитеља: „ На врху те пирамиде ви сте тврдили да стоје ванземаљци и да они владају светом?
Ко су они? “ Османагић одговара: „ То је била једна интересантна хипотеза и мислим да је она исправна.
Чини се да је реч о једној цивилизацији која је углавном невидљива нашем оку али пошто су они напреднији од нас они се могу појавити у нашој димензији. Највероватније је реч о рептоидима.
Дакле, реч је о цивилизацији која је дуго присутна на нашој планети, дуго, дуго, знатно дуже него што је хомо сапиенс овде. У овом моменту постоји један број тих ванземаљских цивилизација које истовремено живе са нама.
И сад ми мислимо, што је сад тренутно званични став науке, да смо ми једини интелигентни облик живота у свемиру. Па зар то није смешно? “
Као што међу „нашим“ псеудоисторичарима наилазимо на тврдње о србском пореклу Исуса Христа, тако код хрватских наилазимо на тврдње о хрватском:
„ Потрага за хрватским оригиналним бићем је истовремено путовање у Исусову Галилеју, до Исусове изворне Објаве. Хрвати нису покрштени јер су припадали најранијем кршћанству Палестине.
Ако су Хрвати у Исусово вријеживјели у Галилеји, можда то расвјетљава загонетку подријетла Исуса!
Маријин отац спомиње се у старим кршћанским записима као Јаков, што не указује на Јудеју, него на Израел и Галилеју.
Јосип није био Жидов – Јосип је био симбол сјеверног античког Израела, као што је данас симбол преосталих Самаританаца, као што је био омиљено особно име код Хрвата, прије него што су Јосип Стаљин и Јосип Броз провели геноцид над Хрватима, највећи покољ у повијести људског рода.
У то античко вријеме називање Маријиног мужа Јосипом имало је димензију народносног одређења Мајке Божје, и на свој је начин представљало отворено наглашавање да земаљски отац Исуса није Жидов.“
У хрватском „Вечерњем листу“ у уводу текста под насловом „Хрвати који су мијењалисвијет“ читамо ово: „У сијечњу ће се у Вечерњем листу почети објављивати приче о дванаестеро хрватских великана.
О сваком ће се писати пуна два тједна. У свим хрватским школама организират ће се два сата предавања мјесечно посвећена великанима. ХТВ ће емитирати посебне емисије о дванаестеро великана…“
Међу тим „хрватским великанима“ налазимо и на имена чувених Срба, Иве Андрића, Николе Тесле и Руђера Бошковића.
И док је у вези са (србском) националном припадношћу Николе Тесле и Иве Андрића, захваљујући обиљу докумената, сувишан било какав коментар, у случају Руђера
Бошковића је неопходно да мање упућене читаоце упутимо на то да је реч о србину католичке вероисповести.
Бошковићи воде порекло од србске властелинске породице Покрајчића, а католичку веру је женидбом примио Руђеров деда, Бошко Бошковић о чему пише филолог Жарко Вељковић.
У Србском биографском речнику Матице србске о Руђеровом оцу, Николи Бошковићу, читамо, између осталог, следеће: “Србију и Босну и Херцеговину прокрстарио је и одлично упознао као трговац, емисар и драгоман дубровачке владе.
Приликом тих путовања похађао је старе србске задужбине, слушао народна предања и сакупљао реликвије.
У Милешеви је купио од Турака сребрну кутију са натписима у ћирилици (con lettere serviane) у којој се чувао комад Христовог крста и за коју се говорило да ју је монасима даровала султанија Мара, кћи деспота Ђурђа; та је реликвија и сада у Дубровнику.“
Даље, код Хрвата наилазимо и на следеће: „У књизи „Наша Троја“ истарски повјесничар Ведран Синожић износи своје спознаје о правој локацији древне Троје.
Након вишегодишњих истраживања и исцрпног рада на сакупљању свих доступних информација и спознаја Синожић износи многобројне аргументе који доказују да легендарна Хомерова Троја није смјештена на Хисарлику у Турској, већ се налази у Републици Хрватској – то је данашњи град Мотовун у Истри.“ (9)
Као што видимо, за разлику од псеудоисторичара (псеудоархеолога) Милутина Јаћимовића који Троју повезује са Србима и Скадром, Ведран Синожић Троју покушава да повеже са Хрватима и Мотовуном у Истри.
Међутим, мексички псеудонаучник Роберто Салинас Прајс (Roberto Salinas Price) тврди да се Троја налазила између ушћа реке Крке и Бококоторског залива, а да је град Илион заправо Габела (између Чапљине и Метковића).
Осим тога, захваљујући „ научницима“ попут Јаћимовића, Синожића и Прајса, Троја је „ откривена“ још и у Британији, северној Европи, источном Атлантику, Украјини, Северној Америци…
У Македонији наилазимо на изузетно велики број псеудонаучних (псеудоисторијских) радова. У књизи „Македонска империја“ Ђорђе Атанасоски ( Ѓорѓија Атанасоски) на темељу имена „ Македонци“
напросто присваја грчку историју и културу – од грчке митологије, преко Филипа II и Александра III Македонског, Аристотела па надаље. Поглавље „ Историја Македоније“ почиње реченицом „Македонија је место првог постојећег насељеног места у Европи…“.
На страници „Македонија е се“ такође налазимо на бројне псеудонаучне тврдње.
Тако се, између осталог, каже како су „македонски народ и македонска наука тј. македонска цивилизација“
свету дали најстарије фонетско писмо, „средњовековна македонска азбука“ је „условно названа руеница, глагољица и ћирилица“, затим да је „македонско савршено организовано писмо – супстрат за сва остала писма“,
потом да је „негација македонског народа од светских сила“ почела 1830. године са преименовањем Македонског полуострва у Балканско итд.
Македонци су први хришћани у Европи и заслужни су за ширење како Православне тако и Католичке вере.
Стефан Урош II Милутин Немањић је „благочестиви Македонски цар“ а цар Душан је „Стефан во Христа Бога верен цар македонски“.
„У српској историји се каже да је Цар Душан био цар Срба и Грка – ЛАЖ.“, каже се овде. Осим тога, Пећ и Смедерево су стари македонски градови и сл. Осим краља Милутина и цара Душана Македонац је био и Скендербег.
Наравно, присвајају се и грчка историја и култура, укључујући Филипа II и Александра III Македонског итд.
„Република Македонија представља једну од најексплицитнијих данашњих студија случаја изградње националног идентитета кроз прибегавање значајној употреби археологије.
Поред обилне владине пропагандистичке активности, многе теорије и спекулације о македонском националном идентитету засноване на археологији широко су промовисане и проширене кроз медије и кроз различите иницијативе неколико интересних група.
Те теорије и студије полазе од идентификације симбола на неолитској керамици, који се тумаче као најранији доказ македонског алфабета, до омиљеног мита о наводном директном пореклу садашњих Македонаца од Александра Великог и његовог народа.
Случај Републике Македоније јасно показује да је тема изградње идентитета кроз злоупотребу (и присвајања) археолошке баштине веома сложена и артикулисана.“, пише др Маја Гори.
На једној македонској страници, која се превасходно бави пропагирањем неопаганизма, на насловној страни налазимо као позадину фотографију Светих Ћирила и Методија окренуту наопачке уз пратећи текст „Ћирило и Методије „ свети“ фантоми Византије“.
Овде, између осталог, наилазимо и на следећу тврдњу: „… Подсетимо се да је приликом „покрштавања“ у Кијевској Русији за 12 година насилне христијанизације, уз мали изузетак, уништено скоро целокупно одрасло становништво.
То потврђују постојеће чињенице. Ако је пре „крштења” на територији Кијевске Русије било 300 градова и живело 12 милиона људи, после „крштења” је остало само 30 градова и 3 милиона људи! Какав геноцид! 270 градова је уништено! 9 милиона је убијено!„
И у Словачкој налазимо бројне примере псеудонауке. Поменимо на самом почетку пример псеудоисторичара Ратка Судецког који делује и у Словачкој и на нашим просторима јер говори оба језика.
У словачком часопису „Zem & Vek‘‘ из августа 2017. године, у тексту под насловом „Понос америчког ваздухопловства оборио је пекар“,
Судецки тврди да смо током бомбардовања од стране НАТО-а 1999. године оборили не само један (онај код Буђановаца), него ни мање ни више него седам тзв. „невидљивих“ авиона.
У чланку под насловом „Историја почиње у Словачкој“, читамо и ово: „Археолози и лаици стално постављају једно суштинско питање:
Где се уствари налази колевка људске цивилизације? Можда нам је колевка цивилизације дословно надохват руке – у Словачкој. Од 1986. године ову хипотезу заступа инж. Јан Хурник из Братиславе. (…)
Заједно са неким лингвистима инж. Хурник претпоставља да је постојао неки „прајезик човечанства“, из кога су током времена настали остали језици.
И док се стручњаци окрећу ка уопштеним ознакама као што су праевропски или прасловенски инж.
Хурник констатује да је прајезик човечанства староисландски, односно да су се у староисландском сачували „сви елементи људског прајезика“.
Сада већ ништа не стоји на путу откривања још и још нових значајних веза. Низ заједничких језичких основа староисландског и словачког, даје за право на пример да се у Словачку сместе догађаји описани у германским митовима.
На основу староисландске Еде било је првобитно седиште богова – Асова место звано „ Ida – vallr“ што значи Идска раван или поље.
Ова локација се налази западно од Кошица у околини реке Иде и селима Велика Ида, Мала Ида и златна Идка.
Према Еди, седиште бога Одина и његова палата Валхала звали су се Глацхајмер ( Glatzheimr). У стварности, то је неизражајно узвишење Глац (Glac) на равни код Клашториска ( Kláštoriskо) у Словачком рају (Slovenský raj).
На његовом врху је чак откривено и праисторијско утврђење. Слично je седиште једног од јунака Еда, краља Granmara звано Solheimr, данашњи Зволен и Банска Бистрица (некада Veterosolium и Neosolium). Река Хрон је у Еди Granem а Siegfrieda подсећа на познато излетиште Сигорд поред Прешова .
Можда ће вас изненадити да је данашњи Девин (Děvín) уствари старогрчка Теба. Негде је Девин наведен као Теба а тамошња стена из одређеног угла погледа подсећа на статуу Сфинге Она је, према грчким митовима ,столовала управо на Теби.
Читав митски циклус везан за Тебу (Едип, Херакле, Дионис итд.) одвијао се управо овде. Чувена египатска Сфинга је само подсетник на некадашњу земљу порекла човечанства.
Неки библијски догађаји су се одиграли управо у Словачкој. Укратко, можемо да констатујемо да је Ноје пристао на брду Болераз (Boleráz) близу Трнаве (Ararat = Balarath = Boleráz).
Недалеко од Словачке је пристао и сумерски Утнапишти. Било је то близу Нежидерског језера (планина Nisir = Nezider = Neusiedler). А старогрчког Девкалиона поплава је однела на планину Parnassos у области Foikis, што је у ствари подручје отприлике баш око Трнаве.
Старозаветни догађаји повезани са царем Соломоном су се одиграли у Нитри (Nitra, град у западној Словачкој примедба Д. М.), која је онај прави библијски Јерусалим.
Тамошње рушевине на Мартинском врху су темељи чувеног Соломоновог храма. Садашњи град Гбели (Gbely, град у западној Словачкој, у Трнавком крају примедба Д. М.) може прилично сигурно да буду библијска област Нафтали, једнако као и грчки Делфи.
Привидно неслагање у лоцирању два толико удаљена локалитета је и у овом случају као и другде решен поступношћу времена у којем су се појединачни догађаји одигравали.
Стара словачка насеља тако увек иступају у новим историјским околностима. Па тако Девин може да буде старогрчка или египатска Теба.
Ако тражимо „колевку човечанства“ у Атлантиди , и у овом случају можемо разматрати Словачку.
Није неопходно да је Атлантида стварно острво, могло је то да буде и „острво“ само у пренесеном значењу.
Страшно уништење Атлантиде значило је разбијање одбрамбених насипа. Њихови остаци су се, штавише, сачували до данас под називом „Valobrov“ (Fossagiganteum). Има још паралела.
Симбол Атлантиде је био трозубац који је симболизовао три горска врха. И Словачка има исти знак ( на државном грбу, примедба Д. М).
Традиционални опис Атлантиде говори о њеном великом рудном богатству, о врелима топле и хладне воде, о рудницима соли. Све то налазимо и у Словачкој.
Инж. Хурник је открио многе друге занимљиве везе. Данашњи Шариш (Šariš, регион у североисточној Словачкој, примедба Д. М.) нпр. идентификује се са бајном Схеријом, домовином Феачана са најбољим бродовима из Одисеје.
У Словачкој се некада налазио библијски рај, митска Хипербореја и можда врт Хесперида. Кисуце (Kysúce, регион у северозападној Словачкој, примедба Д. М.) су у стварности античка Атина.“
Веома је занимљиво на који начин је аутор завршио овај чланак: „ Данас никога ништа не спречава да своје ставове и открића презентује јавности, осим ако нису у директном сукобу са кривичним законом.“
Да инжењер Јан Хурник није једини који се бави „скривеном“ историјом Словака, потврђује нам чланак под насловом
„Словаци су господари света: Књижарe преплављене псеудо-научним смећем“, објављен у познатом словачком недељнику.
Из њега ћемо извојити само поједине делове. У уводу чланка се најпре даје наговештај садржаја:
„Да ли сте знали да су Словаци најстарији народ на свету, Исус је такође био Словак, а реч „какити” доказује да смо учествовали у формирању древне Индије?
Галиматијас: псеудонаучно смеће се представља као историја, иако са њом нема ништа заједничко.
Исус: И његове последње речи на крсту биле су наводно Словенске.
Не само Сватоплук: Стари Словаци су на свету наводно још од времена диносауруса и имају своје прсте умешане у све на свету.“
У наставку читамо, између осталог, следеће: „Ако сте мислили да су наши словенски преци некада живели у мочварама на истоку, и као аналфабети нису знали за писмо, били сте у великој заблуди.
Једнако нас лажу и уџбеници и наши научници. У стварности, ми смо овде читаве миленијуме и најзначајније смо племе на целом свету са високом културом.
Поред тога смо генетски најстарији народ у Европи а утицали смо и на светске религије. Исус је био Словак, у старом Египту смо имали још једну Нитру (Нитра је град на западу Словачке, прим. Д. М.),
Буда долази од словачког будити, а Алах је опет од речи Валах. У Словачкој се у 21. веку проширила нова мода, а књижаре и интернет преплављује отпад са сулудим тумачењима наше „тајне“ историје, а псеудонаука слави свој тријумф.
“Словачка историја је далеко велелепнија, него што данас можемо да замислимо, како је презентују званични историчари … Словаци су имали најмање три кнежевине, можда и пет…
Сватоплук је био словачки краљ а такође и словенски цар … Словени су староседеоци од каменог доба …
Преци Словена су дошли у Европу пре неколико хиљада година а порекло наших богова сеже до почетка разлаза становништва из Африке … само један етникум на целом свету је извршио толико заслужног рада … ”
И о оваквим бисерима духа данас можете да читате у књигама. Само што то није научна фантастика или опис наркотичких халуцинација.
Књиге са оним најсулудијим измишљотинама се представљају као историјске, њихови аутори се титулишу као историчари и откривају за нас “затајену” историју.
“Све је почело након пада комунизма, када су у моду ушле књиге швајцарског писца Ериха фон Даникена”, каже археолог Бранислав Ковариз Археолошког института Словачке академије наука, који тренутно руководи порталом Historyweb.sk.
„Ове књиге о наводној прошлости Словака такође би спадале у категорију сличних „мистерија“, али проблем је у томе што се означавају као историја. Са њом, међутим, немају ништа заједничко.”
Прва ласта са којом су почеле измишљотине, била је књига Антонина Хоржака О Словенима потпуно другачије, са поднасловом Шта до сада о Словенима није било познато, која је изашла 1991. године.
Иначе непознати аутор је писао о нашим прецима који су имали умешане прсте у практично све на свету.
“Неолитски” Словени су наводно били раштркани широм планете још у праисторијским временима, открили су Америку, дали назив Атлантиди и Атини,прасловенски језик је пронађен на кинеским таблицама и на Ускршњем острву, па чак и последње речи Исуса умирућег на крсту биле су заправо Словенске.
Апсурдима су се смејали читаоци и стручна јавност.
После четврт века може се видети да ово није јединствена појава и да се не ради о неколицини поремећених. Напротив, псеудо-научни баласт о древној историји Словака преплавио је јавни простор.
По Браниславу Ковару “ови аутори рачунају са тим да ће ретко ко проверавати њихове информације, користе оно што им одговара, а некад чак све измисле.
Такође сам се срео и са објављивањем превара на интернету.
Често користе интернет, који снабдевају мистификацијама, полуистинама и троловањем“.
Постоји неколико сличних књига. На пример, у свом раду Словени и Словачка ЦирилХромник тврди да су Словаци једини истински Словени,на свету живе много хиљада година и имали смо не само једну Нитру, већ равно три.
У древном Египту је постојала ”Египатска Нитра” а на индијској обали опет ”Индијска Нитра”.
Месија долази од словачког “мазати” а везе давних Словака са прастановницима Индије доказује речима “какити” и “укакити се”.
У књизи буквално пише – “контакти старих Словена са Дравидима су вероватно били интимни.
Интимни до те мере да је тамилско kakku , излучити, kakkal, столица, и kakkusu, септичка јама, примљено у словачки, где и до данас преживљава у облику какити, укакити се … ”
Блажена Овсена у књизи Тражење тајне Словачке историје и Словачког духа опет доказује да је Сватоплук био цар, Света земља је у стварности Словачка и премда о “словачком” писму нико није чуо према њој оно не само да постоји, него је створено “заслугом хомосексуалности”.
То се лако може објаснити – византијски цар, који је послао Ћирила и Методија, био је ваљда геј.
Да ли сматрате да је то сулудо? То ни издалека није све.
У књизи Тајна историја Словачке, Словака и Словакиња од Оскара Цвенгросха се оперише са падом америчких Близнакиња и са ДНК, аутор доказује да су и Германи и Келти заправо Словени, и наравно, претходно нам је припадала и Скандинавија.
Љубав према перцима у коси од нас опет чини рођаке прастарих Филистејаца и Индијанаца, и цео антички свет може да се, метафорички, разодене – и Римски Колосеум назван је од словачког “точак” (на словачком точак је ”kolesо”, прим. Д. М.).
Из књиге Рудолфа Ирше Најстарија историја Словачких краљевстава у Словачкој, ћете опет да сазнате да су “Словаци закинути за њихову историју” а Велика Моравска је измишљена “ради негирања Словачке историје.”
У Прећутаној историји Виктора Тимуре се мешају древни Словаци са најстаријим становништвом света и у шовинистичким теоријама се стиже и до тврдњи да наши преци не могу да потичу из Африке, а староиндијски санскрит као један од најстаријих језика света заправо је неразвијени језик Словена.
Иако наведене теорије изгледају као шала, аутори их узимају смртно озбиљно.
На питање да ли је променио своје мишљење, Виктор Тимура нам је написао: „Не знам ко је моју публикацију ставио међу псеудонауку!!!
То је могао да уради само идиот!!! ” Цирил Хромник је рекао: “Иза свега што сам написао и објавио, чврсто стојим. “.
А како је могуће да о запањујућим открићима до сада нисте чули? За историју су нас наиме закинули недобронамерници а научници нам ”скривају стварну историју”, јер раде у ”страним службама”.
Ове заблуде и параноја нису словачки феномен. Сличне бајке пишу се и у Мађарској, Немачкој, Русији и другде.
Спорним ауторима је дат простор да представе измишљотине без критичке рефлексије и у јавним библиотекама, па чак продиру и на академско поље.
Фантазмагорија не недостаје ни у књижарама, оне просветљеније их, међутим, почињу да премешају из секције историје у секцију мистерије.
“Књиге различите изражене вредност и квалитета су биле ту и биће вероватно увек, разлика је можда у томе да данас њиховом ширењу помажу друштвене мреже и интернет”, каже Михал Мешко из књижаре Мартинус.
Ова књижара је почела да уз псеудо-научне наслове истиче упозорење за купце, које подсећа на упозорење о штетности цигарета.
„Садржај ове књиге је уочен као контроверзан. Препоручујемо да приликом читања сваке књиге не заборављате на критичко мишљење и ставове стручњака у датој области.”
Псеудонаука о “свевладајућем” словенству и Словацима подсећа на конспиролошке теорије у чињеници да ће ауторе ирационалних теорија тешко убедити рационални аргументи, агресивни лични напади на било какву критику нису изузетак.
Приче о велелепности “старих Словака” помало заудара на изузетност аријевске расе. Само што је Адолф Хитлер погрешио.
Аријевци су наиме такође Словаци, и наши преци су заправо населили древну Индију. Зар то нисте знали?“
У тексту се, као што смо видели, помиње и чешки псеудонаучник Антонин Хорак на кога се неретко позива Горан Шарић називајући га „ лингвистом“ а његову књигу „
О Словенима потпуно другачије“ која може да послужи као типичан пример псеудонауке, капиталним делом.
Антонин Хорак, подразумева се, није лингвиста по струци али му Шарић приписује ово звање јер у његовом раду доминира псеудолингвистика.
Антонин Хорак је радио као сниматељ на научнофантастичним филмовима Карла Земана „ Cestadopraveku“ (1955) и „Vynález zkázy“ (1958) пре него што је постао познат захваљујући поменутој књизи.
Од бројних теорија и тврдњи које је Хорак изнео у књизи од преко три стотине страна, поменућемо само неке.
На самом почетку Хорак упозорава да књигу не препоручује историчарима него људима без предрасуда и жељних изненађујућих знања.
Словене сматра за проналазаче првог слоговног писма које су по свету ширили у позадини славних цивилизација јер су се углавном налазили у улози робова.
У неолиту је сва обрадива земља припадала праловенским пољопривредницима, али дошли су страни господари и присвојили земљу.
Неолитски Прасловени су увели називе бројева, рачунање са највишим бројевима и сву математику.
Арапске бројеве су у Арабију донели европски Словени, које су арапски трговци куповали као робље у Прагу.
Словени су поставили темеље египатске цивилизације, у улози робова градили су пирамиде и храмове, били носиоци научно- техничког напретка, а у улози писара стварали су египатску литературу.
Створили су и комбиновано сликовно- фонетско писмо које Грци називају хијероглифима.
Феничани су своје писмо такође преузели од Прасловена. Од Словенског (неолитског) писма је настало и јапанско писмо, и сва остала писма на земаљској кугли.
По доласку Римљана Прасловени су научили њихов језик и писмо и служили им као писари, а у богату римску литературу су уносили своју народну мудрост и философију.
Ова народна мудрост је Римљанима била страна, па на основу тога и закључујемо да су писари били Прасловени.
Од Словена Римљани су наследили материјално богатство, разне културне вредности, уметничка дела, писмо, језик итд.
Римљани су присвојили жене Прасловена и тако се научили фонетском писму.
Осим тога, Римљани су по женској линији пореклом Словени, јер нису имали довољно жена па су отимали словенске.
Међутим, нису само Римљани примили философију од Прасловена. Творци Платонове философије су, уствари, његови писари, што значи Прасловени.
И код Хорака наилазимо на теорију завере о забрањеној историји, у овом случају Словенској.
Средњевековна инквизиција је, каже Антонин Хорак, веома пажљиво тражила било какву словенску писменост и ликвидирала је као јеретичку, без обзира о чему говорила.
„А када је већ било установљено, да из старијег доба не сме да постоји никакав словенски напис, онда је било какав пронађени словенски напис морао бити неопозиво проглашен за превару проналазача.
“ Хорак у вези са овим као пример наводи зеленохорске и краловедворске рукописе за које ја наука утврдила да су фалсификати, о чему ћемо у наредном поглављу рећи нешто више.
Даље, од Хорака сазнајемо да је крст прасловенски симбол живота и смрти који потиче из претхришћанског доба.
Осим тога, Хорак каже како давни Словени уопште нису били пагани, што је документовано стотинама натписа од најстаријег времена, али упркос томе се то и данас тврди.
Мојсије дугује Десет заповести посматрању живота неолитског становништва у Египту (тј. Прасловена) а Исус је дошао на свет да би оправдао Неолите, тј. Прасловене.
Уколико је Исус потицао из Галилеје, онда је питање којим језиком се тад тамо говорило.
Веслачи на галијама су били робови, а робови су свуда били Неолитици (овај термин Хорак често користи да њиме означи Прасловене), пошто су ови били прасловенске националности, онда је и родни језик Исусов морао да буде прасловенски.
Као пример Хорак наводи речи Талита куми, које тумачи помоћу чешког језика. Да подсетимо, ради се о речима које налазимо у Јеванђељу по Марку;
„И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани.“ (Мк. 5, 41) а које потичу из арамејског језика.
Хорак пише и да је језик на платну загребачке мумије прасловенски ( текст на ланеним повојима је исписан етрурским језиком, примедба Д. М.) а мумија је, како Хорак закључује, Клеопатра.
У функцији писара Прасловени су у санскритске и ведске списе уносили своје схватање духовних законитости. Брама, Упанишаде, Багавад Гита, Буда итд. су прасловенске речи.
За Неолитске Прасловене није представљао препреку ни Тихи океан. Њихов проналазак је био једрењак и њиме су допловили до Хавајских острва (7.000 година п.н.е) , затим до
Ускршњих острва (4.000 година п.н.е), а после тога су доспели у Нову Гвинеју и Аустралију, где су измислили и оставили бумеранг.
На обале Америке су допловили својим једрењацима у првој половини другог миленијума п.н.е и под владавином кромањонских шамана граде изложбене палате и градове Маја и Астека.
Словени нису створили своју цивилизацију јер су били окренути раду и размишљању, а за владање нису имали способности, нису били агресивни, били су скромни.
О Словенима почиње да се пише онда када је Византија дозволила својим историчарима да пишу о њиховом присуству у Европи.
Хорак тврди да Чеси нису Словени већ да су сродни Германима што додатно указује на то да један од мотива за писање књиге
„О словенима потпуно другачије“ може да буде осећање националне инфериорности у односу на суседне германске народе.
Овде смо навели само неколико насумично изабраних примера из књиге Антонина Хорака.
Најпознатији псеудоисторичар у Словенији је Антон Пердих, по струци хемичар, који тврди да су Словенци аутохтони на територији на којој сада живе.
Аутор је псеудонаучног рада „ Порекло Словенаца и других Европљана“ („ Izvor Slovencev in drugih Evropejcev‘‘).
У књизи каже како је теорија о закарпатском пореклу и досељавању Словена политички и расистички конструкт охрабрен од аустријских и пруских власти како би се стекло додатно оправдање за освајање словенских територија.
Позива се и на познатог псеудонаучника Анатолија Кљосова, творца псеудонаучне дисциплине „ДНК генеалогија“ а једно поглавље књиге носи управо тај наслов „ДНК родословље“ (ДНК генеалогија).
Осим тога, своје ставове покушава да поткрепи и псеудолингвистиком, како је то уобичајено код псеудоисторичара.
У Русији је један од најпознатијих псеудонаучника Валериј Чудинов (Вале́рий Алексе́евич Чуди́нов), „академик“
Удружења грађана Руска академија природних наука, познатијег под називом РАЕН (у Русији се за Удружења грађана користи термин
„Јавна организација“, примедба Д. М.) и још једне сличне „академије“ чији је пуни назив Непрофитна организација Установа
Академија фундаменталних наука Организмика (Некоммерческая организация Учреждение «АКАДЕМИЯ ФУНДАМЕНТАЛЬНЫХ НАУК «ОРГАНИЗМИКИ»).
„Организмику“, чији је оснивач Андреј Тјуњајев, смо већ помињали у вези са Божидаром Митровићем.
Чудинов је објавио изузетно велики број текстова псеудонаучне садржине, а многи од њих се могу пронаћи на његовој страници chudinov.ru.
Свој псеудонаучни пут почео је као следбеник Генадија Станиславовича Гриневича покушавајући да прочита раносредњовековне словенске натписе написане, према Г. С. Гриневичу, слоговним писмом.
Међутим, касније задржвајући идеју о слоговном карактеру овог писма које је назвао „руница“ или „руне Макоше“ аутор је предложио своја фонетска значења идентификованих знакова.
Поред староруских натписа, које је аутор прочитао мноштво, пронашао је натписе и на многим другим предметима, укључујући палеолитске споменике због чега настанак рунице аутор повезује са почетком средњег палеолита.
Овде долазимо до још једног типа писма које је идентификовао В. А. Чудинов: то су такозване „ руне Рода“. Према аутору оно је произашло из рунице средином средњег палеолита.
„ Руне Рода“ су за ралику од слоговне рунице алфабетско писмо, а разлика у односу на савремени руски алфабет је веома мала – у алфабет овог писма улази 29 ћириличних слова.
Према В. А. Чудинову, ћирилица коју познајемо настала је из овог писма. „Руне Рода“ као и „Руне Макоше“ проналази аутор на маси слика – од фотографија палеолитских пећина до савремених цртежа.
Изјаве Г. С. Гриневича и В. А. Чудинова о постојању најстаријег Словенског писма се добро слажу са неопаганским митовима о величини предака и прехришћанског „златног доба“ и може деловати као својеврсна научна аргументација у прилог таквим идејама.
Чини се да се, на основу резултата ове студије, могу направити следећи закључци. Идеје псеудолингвистике су уобичајене у разним сферама савременог руског неопаганског покрета.
Псеудолингвистику у овом или оном облику практикују многи лидери, идеолози и популаризатори неопаганизма, укључујући и преводиоце „Велесове књиге“.
Радови културних делатника који се окрећу методама псеудолингвистике, популарни су међу обичним неопаганима.“
Чудинов је посебан по томе што, за разлику од нпр. „наших“ псеудонаучника, словенске (руске) натписе чита и са фотографија површине Земље (геоглифи) и других небеских тела, укључујући и Сунце ( где налази натписе попут „МИР РУСИ – ЯРИЙ МИР“, „ЯР РОДА“, “ ЯР РУСИ“ итд.), Месецу (где, између осталог, налази натпис „ЯРА МАРЫ РУСЬ“), али и на Марсу.
Коментаришући наводне натписе на Месецу, Чудинов закључује: „Међутим, супротно претпоставкама, могу да констатујем да на Месецу постоје натписи.
И не само да су направљени на руском језику, већ садрже и реч РУС, тако пријатну руском оку.
Ако је то заиста тако… онда морамо признати да оба, Руски језик и име Рус, имају космичко значење и распрострањени су барем у Сунчевом систему.“
Чудинов је био и копредседавајући организационог одбора међународних псеудонаучних конгреса „Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура“
(„Предћириловска словенска писменост и предхришћанска словенска култура“) на којима су учествовали и „наши“ псеудоисторичари Јован И. Деретић, Божидар Митровић, Драгољуб Антић, Славица Шетина, Слободан Јарчевић… (27)
Аутор: Димитрије Марковић
Пише: Димитрије Марковић
ИЗВОР: Теодулија